ЈОВАН ЦВИЈИЋ

Јован Цвијић (1865 - 1927) био је чувени српски географ и научник, ректор и професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије (данас САНУ) и члан бројних других академија наука и уметности. Подједнако се бавио и физичком и друштвеном географијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом.

Рођен је у Лозници 12. октобра 1865. године где је завршио основну школу и прва два разреда ниже гимназије. Школовање наставља у Шапцу и Београду. Хтео је да упише медицину, али пошто није имао новца, нити је могао да обезбеди стипендију, по наговору свог професора, 1884. године уписује географију на Природно-математичком одсеку Велике школе у Београду. Током свог школовања научио је енглески, немачки и француски језик. Студије је завршио 1888. године и годину дана је предавао географију у Другој мушкој гимназији. Већ наредне, 1889. године уписује студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни стипендиста. Докторирао је 1896. године на Универзитету у Бечу са дисертацијом „Das Karstphänomen“(код нас”Карст”).

По повратку из Беча радио је на Филозофском факултету Велике школе у Београду, где уводи етнографију и антропогеографију. Када је Велика школа постала Универзитет 1905. године, он је био међу осам првих редовних професора на овом Универзитету. Одиграо је значајну улогу у реформи школства, подржавши оснивање посебне Етнографске катедре и пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Богословског у Београду, Филозофског у Скопљу и Правног у Суботици.

Цвијић је започео свој научни рад joш док је био студент на Великој школи написавши Прилог географској терминологији нашој. Свој научни рад наставио је и као професор средње школе, као и током студија у Бечу, где је изучавао географију источне Србије, Истре и Јадранске обале. Читав свој живот посветио је проучавању Србије и Балканa, Поред чисте географије, Цвијић је познат и по свом раду у геологији (геоморфологија, тектоника, палеогеологија и неотектоника). Његова монографија о красу добила је веома позитивне критике у европским научним круговима. А његов говор о структури и класификацији планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонских сазнања прославио га је као првог јужнословенског геотектонисте. Цвијић је увек укључивао геологију у своја дела из географије и његове две књиге "Геоморфологија" су вредне чак и данас. Поред географије и геологије проучавао је и "психолошке типове" на Балкану. Његово најзначајније дело из ове области је „Балканско полуострво“.

Цвијић је био члан делегације која се после Првог светског рата бавила питањем граница нове државе, где је користио своја знања као аргумент у преговорима. Израдио је етнографске карте јужнословенских земаља и захваљујући његовом раду, новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припали су Банат, Барања, Далмација и Бледски троугао

Цвијић је као научник био познат широм света и за свој рад добио је многа признања. Постао је прво сарадник Српске краљевске академије, затим њен пуноправни члан и на крају њен председник 1921. године. На том положају ће остати до краја живота. Био је сарадник Совјетске академије наука и Југословенске академије наука и уметности, члан Ученог друштва Парнасос у Атини, почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других удружења у Санкт Петербургу, Будимпешти и Букурешту.

Цвијић је умро 16. јануара 1927.г. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу. Његов легат данас се налази у Меморијалном музеју Јована Цвијића, некадашњој његовој породичној кући.