О томе да је песникиња Ана Дудаш била гост наше школе већ смо писали. Тада су ученици из наше школе и ОШ “ Моша Пијаде“ из Малог Црнића читали њену поезију, а Ана је разговарала са публиком. Ђаке је заинтересовао њен песнички живпт и питања је било превише. Пошто није успела да одговори на сва, обећала је да ће још који пут посетити нашу школу.

Новинарска секција  покушала је да реконструише разговор Ане Дудаш и ученика и део тог разговора преносимо у овом тексту.

Ја сам у Костолцу безброј пута била. И ево, једна девојчица ми малопре рече да је једне Нове године читала моје стихове у библиотеци. Ја нисам за вас непозната, мислим да ме многи познају. Ја сам вас, небеске пупољке, често сретала и у Цркви Свети Максим Исповедник, где је била промоција моје књиге.

Зхваљујем се на овако лепом дочеку. Захваљујем се деци која су читала моје песме. Ја своје песме не бих читала, јер не умем тако лепо да их прочитам. Ево, ја сам овде вама на располагању да ме питате све што вас интересује из мог живота. Ја ћу вам одговарати. Ви будите наставници, а ја ћу бити ђак. Важи?

Шта Вас је привукло да пишете?

Ја сам као дете вечито сањарила, често сам сневала на јави, не само кад сам спавала. Сневала сам да путујем далеким пределима, да их описујем. Кад нисам знала шта ће да ми се деси, ја сам писала. Писала сам и у основној школи и у средњој. Добила сам чак и награду у Петровцу.

Које сте књиге волели да читате?

Кад сам била ученица петог разреда, ја сам на укрштеници добила прву награду – књигу. Прво сам читала француске класике, а после сам се окренула руским класицима.

Да ли сте одувек желели да будете писац?

Не, нисам ни размишљала о томе. Од малена сам волела да читам, али почела сам да озбиљно пишем тек кад сам дошла у Црниће. Ту сам се нашла у средини где су постојали велики писци.

Како сте провели детињство? Јесте ли имали компјутер?

Не, онда је била само књига. И то не из библиотеке, него сам ишла у богату кућу ( било ох је две-три у Ковачици) и викала по пола сата док ми се неко не би јавио и изнео књигу. Није било књига као сада, ни оволико писаца.

Која је Ваша прва књига?

Моја прва књига била је “ Свуда ме прате мрави“. Имам у мојој поезији мравицу Мину која има хиљаду деце. И свако дете васпитава како најбоље може да се васпита.

Са колико година сте почели да пишете?

Прву песму сам написала, нисам написала, изговорила сам је у основној школи кад сам заборавила да напишем домаћи задатак. То се десило овако. Учитељица ме је прозвала и рекла: “ Хајде, прочитај нам свој домаћи“. Ја сам стала онако збуњена и рекла: “ Ја немам домаћи, али имам песму коју сам сатавила“. Изговорила сам песму. Сетила сам се два голуба на грани и смислила песму. То је била моја прва песма. Понављам, још као ученица основне школе ја сам пуно читала и имала велики фонд речи. И ви би требало много више да читате него што седите за компјутерима.

Ко Вам је био највећа инспирација?

Моја љубав – за одрасле, а за децу један несташни Марко.

Шта бисте поручили онима који желе да постану велики песници?

Поручила бих да што више читају. И да, када напишу песму па им неко каже да не ваља, не одустану, него да поново пишу и да се труде све док не постану велики писци.

Да ли више волите да пишете за децу или за одрасле?

Више волим да пишем за децу. Имам пуно другарица и другова међу децом.

Новинарска секција