Интeрвју ca ...
БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ
Бојан Љубеновић (1972), сатиричар и писац,аутор је више књига афоризама, сатиричних
прича и књига за децу. Његова најпознатија дела су „Трипут сечем и опет кратко“, „Писма
из Србије“, „Трн у оку“, „Смејалице“. За своје стваралаштво добио је најзначајније
књижевне награде из области сатире. Дела су му превођена на више светских језика. Члан
је Београдског афористичарског круга и Удружења књижевника Србије.
За новинарску секцију ОШ „Јован Цвијић“ говорио је о свом стваралаштву и открио тајну
писања књига.
Када сте почели да пишете и шта Вас је инспирисало да се упустите у свет
књижевног стваралаштва?
Писање је унутрашњи порив који има ваљда свако ко иде у школу. И ви и ваши
другари понекад нешто забележите, напишете. Ако ништа друго, неку љубавну
песмицу кад се заљубите. Мој први рад је објављен у школском листу „Зора“ у
петом разреду. То је била једна баш кратка прича што ми је било јако драго и у
мени оставило неки траг. Касније сам у средњој школи почео да пискарам све и
свашта. То на почетку није личило ни на шта, али писање се учи као и сваки други
посао. У својим двадесетим годинама објавио сам прву књигу „Афоризам у
Београду“. Касније сам почео да пишем и за одрасле и за децу. Ево, данас имам
тридесетак књига што за одрасле, што за децу. Значи да свако може да пише ако је
упоран и ако то воли.
Ко су Вам били узори у писању?
На почетку сам писао афоризме и логично је мој узор био Душан Радовић, наш
чувени писац.Касније сам писао политичке афоризме и на мене је утицала читава
плејада афористичара попут Радета Јовановића, Слободана Симића, Александра
Чотрића, Александра Баљка, Растка Закића и других. Угледао сам се на њих и ево,
у томе сам успео. Могу да кажем да сам данас признат као српски афористичар.
Да ли сте се срели са неким изазовима приликом објављивања првих радова?
Како да не! Није лако објавити своју прву књигу. То је пут који је скопчан са много
проблема. Потребно је најпре да имате идеју да напишете то што желите. Зтим је
потребно да имате доброг уредника да прегледа рукопис и да вам искрено каже да
ли је то довољно добро за књигу или морате још да радите. Када све то урадите,
онда неко треба да припреми књигу за штампу и да нађете издавачку кућу. Ако
имате среће, издавачка кућа вам неће тражити новац за објављивање, ако немате,
морате обезбедити и новац за штампу. Није једноставно објавити књигу.
Како сте се осећали када сте видели своју прву штампану књигу?
Био је то невероватан осећај и био сам јако срећан. Нешто неописиво зато што су се
помешале неверица, срећа и понос. Верујем да се тако осећа сваки уметник који
објави дело о којем толико машта. Тај осећај ме никада није напустио. И данас сам
сречан кад ми изађе књига из штампе. Чак је поново прочитам да видим шта ту
пише.
Које дело Вам је посебно драго?
Сва дела су ми много битна, али бих издвојио неке књиге које јако волим као што
је „Србијо, Бог ти помогао“. И неке дечје књиге су ми посебно драге као што је
„Тајна дединог кофера“ или „Вук мали глумац“. Сада је ту и наставак „Потрага за
златном стрелом“. За писца као што сам ја, свако следеће дело је најважније. Свако
следеће дело је нови испит и нова оцена публике. Пред сваку нову књигу писац има
трему хоће ли се она допасти публици и критичарима.
Шта бисте саветовали младим писцима који су на почетку списатељске каријере?
Саветујем да буду упорни, да пуно читају и да се не обесхрабре чак и кад прва
књига не прође нешто најбоље. Треба да верују у себе, да изграде свој стил и да
стално напредују. Саветујем им да пишу и да воле то што раде.
Реците нешто о наградама које сте добијали.
Добио сам велики број награда, негде око тридесетак. Неке су мање значајне, неке
више. Добио сам две награде „Радоје Домановић“, награду „Типар“ за најбољу
књигу године, награду Удружења новинара Србије, награду дневног листа
Политика, награду „Јован Хаџи Костић“ дневног листа Вечерње новости...
Интрвју водила Катарина Стевић 8/3
Сниматељ Димитије Предић 8/1
Новинарска секција ОШ „Јован Цвијић“
Костолац