Катарина Петковић- Једанаестогодишња хероина племенитости

 

Основна школа „Јован Цвијић“ и „Психолошки центар“ под покровитељством Градске општине Костолца, по четврти пут су у историји ове школе организавали избор најхуманијих матураната, активност јединствену у Браничевском округу и шире. 

 

Иницијативом Удружења ликовних уметника „Спектар“ из Костолца неговање хуманости младих Костолца обогаћено је и доделом повеље за најплеменитији подвиг године.

 

Према одлуци Комисије за избор најхуманијег геста ученика Основне школе „Јован Цвијић“, овогодишња победница и носилац титуле „Нај гест“ је Катарина Петковић, ученица петог разреда, која је са изузетном ангажованошћу и посвећеношћу учествовала у хуманитарном догађају у Баточини. 

 

Катарина је била једна од 20 такмичара на наградном хуманитарном такмичењу „Изазов на аутомобилу 2024.“ Иако је била најмлађи такмичар, демонстрирала је изузетну издржљивост и упорност , истрајавши 22 сата од укупно 68. 

 

Циљ такмичења био је да се што дуже држи рука на аутомобилу, што је Катарина успешно постигла. Део своје награде, уколико би је освојила, уз износу од 500, 000 динара одлучила је да би донирала хуманитарној организацији „Ханина нада „ чиме је показала своју изузетну добротворност и способност да дели са онима којима је помоћ најпотребнија. Ученици попут Катарине су узор школе и целе наше заједнице јер нам показују велику посвећеност и доброту.

 

О свом подвигу Катарина каже: „Једва сам чекала да дође дан такмичења. Припремила сам храну, воду, топлу одећу, али сам заборавила да је ноћу хладно и нисам понела капу и рукавице. Када је ноћ увелико одмакла, било ми је јако хладно. Дали су ми гумене рукавице из кухиње, и ставили су делове неке крпе у њу да би ми било топлије. 

 

 

После више сати такмичења, неки људи су одустали. Имала сам и даље наду да ћу издржати до краја. Нисам била уморна, није ми се спавало. Људи који су тамо били као учесници, људи из „Ханине наде „ из целе те организације, новинари, као и мој деда и мама, сви су ме подржавали и бодрили и говорили су да сам морални победник зато што имам само 11 година, а толико срце и упорност. 

 

 

Остали такмичари су били пунолетни. Доносили су ми храну, воду, сокове, причали са мном,

засмејавали ме. Звали су ме и другари из одељења и са гимнастике да ме подрже. 

 

Такмичење је подразумевало да једну руку држим на ауту, а са другом сам могла да радим било шта-једем, пијем, гледам мобилни...После 15 сати стајања приспавало ми се, мислим да сам и дремнула неки минут. Било је тренутака када сам хтела да се предам, али због тих људи сам морала да дам све од себе. 

Када је мама дошла видела сам колико је поносна на мене и као да ми је дала снагу да издржим. Више ми се није спавало. После два сата су почеле ноге да ми отказују, једва сам стајала. Није ми се спавало, али ноге нисам осећала. Мама ми је показивала неке ствари преко интернета да ми брже прође време, играла сам неку игрицу на телефону и тако су прошла наредна три сата.

 

 Имали смо паузу од 20 минута и ја сам за то време заспала на столици која масира. Мама је ставила моје ноге на своја рамена да би се крв вратила из ногу назад и да би ми било мало лакше. Тих 15 минута сам заспала и када ме је мама пробудила, имала сам утисак као да сам спавала 5 сати. Мислила сам да сам напунила батерије и да ћу успети да издржим и наредни дан. 

 

Међутим, ноге ипак нису издржале. Чак сам и плакала зато што морам да одустанем. Велика борба је била у мени. Глава је могла, али тело ипак не. Било ми је криво и због свих тих људи тамо. Сви су ме изљубили и честитали и баш сам била поносна на себе. Заспала сам у колима и спавала сам 15 сати након тога.

 

Сутрадан сам отишла на тренинг да помогнем тренеру око млађе деце, пошто нисам могла да тренирам тог дана. Вене на ногама су ми биле отечене, мама ми је дала неки лек против болова. 

 

Све у свему, ово је било једно дивно искуство. Упознала сам доста дивних људи. И опет бих ишла иако сада знам какве би ме муке чекале.“