ПРИЧА ЈЕДНЕ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ

Била је клупа, једном једна,
сматралала је да је много бедна,
јер цео живот у школи је провела,
све лекције научила,
све књиге ишчитала,
сва предавања саслушала.
И још једном...
и још једном...
и изнова...
и изнова...,
али ван школе није провирила,
него је само приче од деце слушала.
Она ноћу није ни спавала,
већ је у удаљену светлост гледала
и сама себи говорила:
„Цео живот у школи си провела,
све битно си научила
и сто пута обновила,
али је све било узалуд,
јер ван школе ниси ни провирила.“
Тако она дане проводи,
а ноћима се јада
и на све и свашта мисли
и сама са собом прича:
„Разна деца са тобом су седела:
неки су се мучили и патили
јер за тест нису учили,
неки су се радовали
јер на сва питања одговор су знали,
а неки су прави мангупи били,
за школу се нису ни занимали,
већ су по мени жврцали
и жваке лепили.“
Прича она тако,
а онда се сети
једне мисли
због које пожели да полети,
да се вине у висине,
па себи рече:
„Шта је теби, клупо стара,
целу ноћ плачеш
и на тамне ствари мислиш,
а ни не помишљаш
да у ствари дивно живиш

док из првог реда гледаш
малу децу како постају
велики људи!“
Када то рече, она се усрећи,
и почне у животу уживати
и пуним плућима дисати.
Она тамо још увек стоји
и лепо живи,
и на лепе ствари увек мисли.

ДУШАН СТАНОЈЕВИЋ 5/4
( прво место на литерарном темату организованом поводом прославе Дана школе )